srijeda, 5. prosinca 2012.

Kenozoik nije za tebe...


Odmakla jesen ume da bude sumorna i nezanimljiva, samo ako imate nedostatak mašte.Umalo da se jedan vikend pretvori u horizontalnu dokolicu pod okriljem kišnih oblaka i vazduha obojenog u sivo. Najednom, pojavi se pojas za spasavanje na jednom od foruma koji posjećujem.
Očekujete nešto egzotično i atraktivno, mozda za vas ne ali meni da.Odlazimo u beogradsko naselje Sremčicu,u njenom srcu krečnjački zid iz doba kenozoika.Gomila hvatova u krečnjaku, visina zida oko 4 metra uz to i plafon. Solidno vježbalište za prečkanje po plafonima. Pristup kolima do kraja puta pa pješke kroz šikaru 15 minuta hoda ili GSP bus 511 pa onda pješke sa glavne džade 45 minuta hoda.

Sledeća lokacija Ripanj.Penjanje po pločama u napuštenom majdanu ranog granita.Već postoje izbušene smjeri,težine od trojke do sedmice a tu je i koji projekat za naprednije entuzijaste.Pristup je više nego odličan,pravo iz auta ili gradskog prevoza u penjačice i navali na stijenu.

Dolazimo do poznatog beogradskog izletišta Avala.Na putu ka vrhu Avale nailazimo na amfiteatar.Čvrst krečnjački blok ne zavidne visine ali dovoljan za vježbu početnika.Laki prilaz sa gornje strane omogućava postavljanje "topa" nudi nam mogućnost vježbanja pojedinih detalja.U periodu bujanja vegetacije objekat nije najbolje vidljiv sa puta,potrebno je čisćenje od bršljana koji raste preko stijene i proredjivanje vegetacije na ulasku.

Dalje nastavljamo ka ozloglašenom mjestu koje biva upisano u anale krajem devedesetih. Straževica, nekadašnji vojni kompleks a sad napuštene ruševine bunkera i skloništa. Na vrhu brda spomenik palim staršinama VJ i predivan vidikovac.
Malko ispod vrha nalazi se blok stijene koja obiluje materijalom za penjenje.Već postoji nekoliko djelimično izboltovanih smeri ocjene od V+ do VII+ a omaž upotpunjuju i dvije trad smeri.
Pristup je više nego lak, automobilom do vrha Straževice ili GSP linija pa onda pješke.



U povratku ka centru grada prolazimo pored popularnih V1, V2 i V3 tako da ovu avanturu možemo nazvati Krug beogardskih penjališta.

četvrtak, 1. studenoga 2012.


Kako se Ćazim naš'o u Amer'čkom zatvoru

Pitaš kako sam dop'o zatvora u Amer'ci, jarane. Prijavila me u mene žena i djeca. Vjerov'o il' ne. To ti je bilo nekako... 'vako.



Zovu mene je’an dan iz škole, kažu, mali ti dobio sindrom. Od koga, reko’, pizda im materina ona drogeraška, mora da su donosili inekcije u školu. Šta je, reko’, fasov’o? ADHD, kažu. Noge mi se o’sjekle. Hoće l’ preživjet’, kukam ja po školi, dje je ba da ga vidim, na šta l’ mi maksum sliči?
Kad eto ti ga vode, njih petero, jebo te. Direktor’ca, garava k’o odžak, pa neka debela rospija, valjda medecinska sestra, pa onaj sekuritu oficer, pa vatrogasac, i još neki mali iz starijeg raz’da, neki naš iz Zen’ce, da mi prevodi, da bolje razumim, k’o biva ja ne znam dobro engleski. Vidim ja mali mi zdrav i čitav, nije se os’o, ma k’o normalan. On ti, kaže debela, ima ADHD. Ma, šta vam je to, skoči’ ja, govor’te više, ako Boga znate! To ti je, kaže sad ona garava, Atention Deficit Hiperactiviti Disorder.
Okrenem se ja onom malom iz Zen’ce, šta, reko’, ova kaca Boga ti laprda, čime se ba zarazio? Ma, veli, nije to zarazna bolest nego je Ekrem nemiran u školi, jurca po hodnicima, skače po klupama, zajebava svakog, hoće se Boga mi i pomarisat’. Laknu meni nama’. Molim te, prevedi im, ako mene dobro ne razumiju, da ništa ne brinu, izliječiću ga ha kući stignemo.
Nećeš ga ti liječit’, podvrisnu ona deb’la, imala je brat bratu dvjesto oka samo u gus’cama, i još toliko u dva stomaka podno onog glavnog stomaka. A sva nafrakana, k’o neka džizlija. Imamo mi, kaže, terapije koje njemu trebaju, imamo psiologe, sociologe, mi ćemo njega sredit’. Ništa vi ne brin’te, gospodjo, znam ja, reko’, jednu pravo dobru terap’ju iz Bosne, naučio sam je od rahmetli babe, on od njegovog babe, i sve tako. Ooo, veri intrsting, kaže direktor’ca, ta terapija je kod vas u Bosni neka tradicija, prenosi se sa koljena na koljeno? Nije, reko’, kod nas to ide s bubrega na bubreg, draga gospodjo.

E, pa, kaže, direktor’ca, its najs što vi imate te tradicionalne terap’je i lijekove iz Boslovakije, ali vi nama morate reć’ kako se to sve zove, tako da možemo provjerit’ jel’ to FDA pruvd.
- Šta ti je to, ba?
- Znate gospod’ne, opet uskoči ona kaca, ovo je Amer’ka, ovde svi lijekovi i terap’je moraju biti pruvd od FDA, posebne organizacije koja se bavi zaštitom našeg zdravlja. S tim nema šale. Nije vam ovo tamo neka Čekoslokratija.
- Ma, nema, reko’, problema, sve ću vam ja napisat’. Mali, daj taj plajvaz! Imamo i mi medecinsku skraćenicu za to, reko’. To vam je – DGNK.
- Ooo, najs, najs, kaže ona, letmi rajtit dovn, znači Di – DŽi – eN – Kei.
- E, kod nas je to malo drukčije, gospodjo. Mi to spelujemo ‘vako-
- De – Ge – Ne – K.
- Ouu, ok, znači De-Ge-Ne-K ?
- Degenek, degenek, reko’. Baš tako.
- A kako se to administrira?
- Š’a ti je to?
- Aj min, kaže, kako se uzima ta terapi?
- E, to vam je, reko, ‘vako relativno, može da se popije samo jednom u životu i ADHD je k’o rukom odnesen, za sva vremena.
- Imposibl, kaže. Haubig doza?
- Hm, mora biti onako poveća. Domaćinska. Onako podebela, da se nikad ne zaboravi. Sve zavisi ko vam je daje. Onome kome je to administiro na primjer moj rahmetli babo, tome druga nikad nije trebala.
- Oo, vaš otac je bio medecinski radnik?
- Ma jok ba, fizički.

Ma nisu prošle ni tri hefte zove onaj mali iz Zen’ce. Šta je, reko’ sad? Kakav je sad belaj ? Sad je, kaže, u pitanju OUTIZAM. Ma, kad se i u to uključilo pašče jedno ?! A priprijetio sam mu da se mani polit’ke i tih gluposti, komunizma, budizma, patriotizma, outizma, svega. Ko ga je na to nagovorijo? Mora bit’ onaj Ćamilov taksirat Faruk. Nije to to, kaže, to ti je opasna bolest, bleji u prazno, gubi se, ne prati nastavu, potpuno o’sutan i tako. A to je to, reko’. O’sutan. Opasna bolest, veliš. E ovog puta ću ga ja izliječit’ za sva vremena i to od svih bolesti! Nikad više neće biti hasta.
Tako ti je to u Amer’ci, moj jarane, sve je bolest. Ako ne ‘odaš kako oni misle da treba, ako ne pričaš, ne slušaš, ne spavaš, ne jedeš, ne jebeš, svemu odma’ daju ime, pa skraćen’cu i… nema ti više spasa. Od ljekara do ljekara, od bolnice do bolnice, ne možeš ih se više nikad kutarisat’. Svaki dan u ap’teku k’o u menzu i uzimaš lijekove za sve moguće skraćen’ce – ADHD, MRSA, AIDS, KFOR, FDA, FBI, ima ih ba mali milion.

Iš’o ja na neke preglede i zovne mene taj famili hećim da hitno dodjem kod njega. Moraš, kaže, odmah početi pit’ lijekove za ho’sterol. Što, bolan ? Ho’sterol ti je , kaže, 215. Pa, reko’, i prošle god’ne mi je bio 215 pa si rek’o da mi je u gran’cama normale. E, kaže, to je bilo prošle godine. Sada su stručnjaci pronašli da je normala 200 a ne više 220, pa je tvoja situvacija sada kritična, hitno moraš početi pit’ lijekove.
Jeb’o mater te si ti normalan, reko’. Prije šes’ mjeseci si mi sa istim nalazom rek’o da sam zdrav k’o dren, a sad ka’eš da sam u kritičnom stanju! Pa, ko je ovde lud, čovječe, ti ili ja! Stručnjaci su, kažeš, tako odlučili. Ma, jebem ja i tebe i te tvoje stručnjake, svaki’ po godine to mijenjate da bi ap’teke zgrnule pare, a i vi s njima. Neću ih pit’, pa makar crk’o nama’. Nosi ih materi !
Mafija je to, jaro moj. U mene se žena bila u to ufurala, pila svaki dan po 28 lijekova. Samo vidiš po cijeli dan trza glavom nazad. Pa je poslije neko nagovori na onu makrobiot’ku. Ja, tog belaja. Počela da donosi neku travu u kuću, neku crnu rižu, oči joj se ‘vako ukosile, neke smrdljive supe, istopila se, nemaš je zašto ufatit’. Navalila na men’ svaki dan, pusti tu, kaže, kafu i cigaru, što će ti rakija, nije to zdravo. Meso, hljeb, baklave, tufahije, sve to treba izbacit’. Slušam je i ne mogu da vjerujem svojim uš’ma. Čuj, izbacit’ baklave i tufahije, pa čime ću se, reko’, zasladit’ poslije ručka? Treba, veli, da jedeš voće.
Voće? Ma, dje ti je to, reko’. Šljive brezukusne, izgledaju k’o jab’ke, jab’ke k’o bundeve, kruške mirišu na banane, jagode imaju ukus trešanja, sve se izmiješalo, sve raste u svako doba godine, dana i noći, ma koje crno voće, nek’ ti ga jede u tebe babo.

Vrnem se ja jedan dan iz fabrike gladan k’o vuk a na astalu u tanjiru nešto crno, tanko, ubudjano, ušćulo se, Bože ubrani.
- Dje ti je pita, reko’ ?
- Ručak je na stolu, kaže. I pokazuje na ono.
- Šta ti je, reko, to ?
- To su, kaže, alge.
- Kakve alge?
- Japanske.
- Odakle ti to, reko’.
- Iz Japana.
- Šta ima za jest’?
- Pa to, kaže.
- Šta to?
- Morske alge. One su vrlo zdrave.
- Pa ako su tako zdrave zašto nisi nikad vidila Japanca većeg od metar i po? Moj Ekrem im može svima pitu s glave jest’.
- Al’ su zdravi.
- Čuli ti šta te ja ‘pita’? Dje ti je pita?
- Šta će ti , kaže, pita, od nje se samo deblja. Pita se, kaže, neće više jes’ u ovoj kući. Sir nije dobar za ho’sterol, meso se ne probavi ni za heftu, vruće tijesto……nije više stigla reći ni je’ne, dofatio sam je za grlo i poč’o maštrafit’. Utrča mali kad je čuo da ona zapomaže pa dofatih i njega, pa sve o jednom trošku. Oderem ih jarane oboje od batina, onako po pe-esu, k’o što je rahmetli babo mlatio. Ruke su mi otpale.

- Jeste l’ vi, kaže onaj žućo, mister Kazim Klika?
- Nismo, reko’.
- Kako , kaže, niste. Daj dokumente.
Dam mu ja vozačku
- Kako , kaže, niste kad ovde pise Kazim Klika.
- Ne piše tu, reko’, Kazim Klika, ti ne znas čitat’.
- Nego šta piše?
- Piše Ćazim Klica.
- Pa, jestel’ to vi , kaže?
- To jesmo. Izvol’te, šta treba?
- Jesi l’ ti ovom malom otac? I pokazuje ne Ekrema.
- U mene žena kaže da jesam. Šta je ugursuz uradio? Razbiću ga!
- Nije, kaže, nista uradio, nego otkud njemu masnice po cijelom tijelu?
- A too, bi mi lakše, sve je ok, reko’, nemojte da vas to baderuje, te šljive sam mu ja napravio. Baš sam ga juče dobro izudar’o.
- Znači priznaješ da si ga tuk’o, uskoči onaj garavi.
- Čuj, tuk’o, ma odr’o ga od batina.

Nih se dvoj’ca zgledaše pa kaže onaj žuti, odma’ ćete poći s nama. Dje, reko? Kod sudije, kaže, pa u zatvor. Optuženi ste da ste tukli dijete. Ma, šta je vama, jeste l’ vi normalni, nisam ja tuk’o ničije dijete, samo sam izmaštrafio u mene Ekrema. Ko će meni zabranit’ da bijem vlastito dijete kad god ‘oću ? Bijem ga redovno, bije ga u mene žena, bije ga u mene amidža, dajdža, bijo ga je i Abaz, nastavnik matemat’ke, Zuko, nastavnik muzičkog, rahmetli nena Fatima, rahmetli dedo Huso, nema ko nije, i sad ti meni ka’eš da ga ja nemam pravo bit’! Pa ko će ga onda mlatit’?
- Ne treba niko da ga bije, kaže odžačar, s djecom treba pričat’, lijepo im sve objašnjavat’, biti s njima k’o drug. Ovo je Amer’ka, demokrat’ja, svako ima pravo da kaže i radi šta ‘oće, i niko nema pravo da ga zato bije.
- E, ti priče, reko’. Ma, sit sam ja te vaše demokrat’je, zato vam i jes’ sve bankotiralo i cijeli ste dunjaluk pokrali i o jadu zabavili. Da se znao domaćin i ko koga treba da bije ne bi danas cijeli svijet bio na belaju.
- A dobili smo takodje i prijavu, kaže žućo, da ste silovali kamilu.
Ja se šokir’o!
- Kak’u ba kamilu, reko, ko je silov’o kamilu, jes’ ti ba normalan?
- Kamilu, vašu suprugu, veli onaj žuti.
- Ma, misliš Ćamilu, jebem te nepismena. Ko kaže da sam je silov’o?
Kako mogu silovat’ u mene ženu? Koji ste vi hajvani, čo’eče Boži!
- Ona kaže da ste je silovali prošle sedmice.
- Ko je ba silov’o ? Ma, bio joj ćeif , sama tražila!
- Jes’ prvi put . Al’ drugi put joj, kako ona kaže, nije više bilo do tog’. Znači bilo je protiv njene volje. To se ovde smatra silovanjem, gospodine. Ovo je zemlja od zakona.

Udario na belaj, pa eto ti. Tako sam ti ja zaglavio u ćuzu. Da ne povjeruješ svojim uš’ma. Prijavila me u mene žena. I dijete.

Umal’ se nisam obeznanio. Samo što me nije šlag trefio. Čuj, ja repov’o rodjenu ženu. I to tek drugi put, jer joj više nije bio merak. Ja, dje sam ja doš’o, Tito dragi.

Jarane, i to je Amer’ka.

Text preuzet sa online magazina - sutra.ba

srijeda, 12. rujna 2012.

Dobar alpinista se vraća iz stijene. Ne srlja, a posebno kad mu ne ide. Jer ima dana... a stijena će čekati. I još nešto. Dobar alpinista nije onaj koji dobro penje u suhoj stijeni, snijegu, ledu, osvaja velike visine. Nego i to, i još nešto više. A to je da, kao alpinista, doživi starost i umre u krevetu. 

Odiseja 7000

utorak, 4. rujna 2012.


Once upon a time ther was one guy who loved one mountain so much, but true reason for that love he could not understand. How can i love Prenj when I saw just a photo,where is true filling in that. And he went to visit  Prenj, but Prenj was not in mood to welcome him.... something was missing from that picture and few months later everything took its place... :-)

                                                                              
                                                                              Story by Dzennie

srijeda, 29. kolovoza 2012.

Ljeto na izmaku a pod nogama kilometara osta dosta


U ovim vrelim ljetnjim danima utjehu nađosmo u hladnoj vodi koja Neretva se zove. Rijeka koja protiče kroz Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku. Poznata iz ne tako davnog vremena II. sv. rata kada je održana Bitka na Neretvi i srušen most u Jablanici. Danas jos uvijek stoje ostaci mosta i drže sjećanje živim. Tu je i Stari most u Mostaru koji spaja obale Neretve jos od davne 1560. godine.

Ispod stare ćuprije Neretva se kroz Konjic migolji, a meni se jedno pitanje vrzma u glavi, da li će biti vode dovoljno za spust?
Ali ne odustajemo, domaćini kažu da je sve pod kotrolom, iako suša uzima veliki danak a gust dim šumskog požara obavija obronke Prenja i guta krošnje drveća.
Vozimo se kombijem uzvodno do sela Glavatičevo, odatle kreće spust u dužini od 24km ka Konjicu.
Dan je odličan, vrućina se već osjeća u zraku. Neka je. Ugasit ćemo je u hladnoj vodi.
Nakon pripreme spuštamo čamce i krećemo. 


 Lagano klizimo, prelazimo preko brzaka. Uživamo u kristalno prozirrnoj vodi, pastrmke nam promicu pred ocima, čini mi se da bi ih rukama mogao uhvatiti.
Prvo stajalište je ušće Rakitnice u Neretvu, tu se i završava istomeni kanjon. Već naslućujem narednu avanturu u ovim krajevima. Kanjoning niz Rakitnicu. Kažu da je pravo zaj...n :-) Ako se prolazi cio kanjon od Bjelašnice do Neretve potrebno je 3-4 dana. 






                                               Neretvanski Brzaci...


Prolazak kroz dio koji se zove "Mali" kanjon. Predivne vodom isklesane stijene...












Prebacilo je podne i vrijeme za đakonije sa gradela.
Laris naš domaćin i nadaleko iskusni "Rafter" nam priprema domaće specijalitete.


Kroz "Veliki" kanjon.



















Naši saborci. Inače na avanturu nas je krenulo osam neustrašivih, željnih adrenalinskog naboja podijeljeni u dva čamca.








Buk zvani "Džamija"... mnogo ljudi ostane zaglavljeno u njegovom lavirintu. Moram se pohvalit da smo Laris i ja odlično prošli kroz njega...


Detalji Velikog kanjona
                                       



Poslednji buk za ispis zvani "Džajića buk" odatle još malo pa kraj.
Na Neretvi postoji nekoliko dramatičnih bukova koje nismo uspjeli snimiti iz tehničkih i sigurnosnih razloga, kamerman nije bio u stanju da hvata te momente...

Filmska scena bez dublera odigrala se na buku "Štrojila" kada smo doživjeli prevrtanje čamca. Nažalost nemamo snimke pomenutog događaja. Sve se dobro završilo niko povređen nije izašao samo bogatiji za iskustvo da je voda teško ukrotiva...

Eto u nekoliko slika i kojom rečju pokušah dočarat atmosferu sa Neretve. Ako ste voljni pridružite se, radi smo podijeliti to sa Vama...

utorak, 10. travnja 2012.

Zima na izmaku, treća sreća se osmijehnula. Dva puta planirani odlazak na zimski uspon, meta istočni dio Hercegovine, planina Prenj i njen najviši vrh Zelena glava. Prenjski masiv nazivaju i Bosanski himalaji. Rasprostranjen je u središnjem dijelu Dinarida. Započinje pored Glavatičeva (na Neretvi, uzvodno od Konjica), a proteže se sve do Bijelog Polja kod Mostara. Okružuju ga (iza rijeke Neretve) planine Visočica sa istoka, Bjelašnica sa sjeveroistoka, Bitovnja sa sjevera, Čvrsnica sa zapada, Velež (1969 m) sa juga i Crvanj (1921 m) sa jugoistoka. Najviši vrh mu je Zelena glava sa kotom od 2155 mnv. U njegovom sastavu se nalazi 11 vrhova preko 2000 m i bilo bi sebično sve ih ne nabrojati:
  • Zelena Glava (2155 m)

  • Lupoglav (2102 m)

  • Otiš (2099 m)

  • Vjetrena Brda (2088 m)

  • Botini (2050 m)

  • Herać (2046 m)

  • Osobac (2030 m)

  • Ovča (2029 m)

  • Vidina Kapa (2032 m)

  • Velika Kapa (2007 m)

  • Cvitina (Cetina, 2000 m)

  • Has (1915 m)
Pristup Prenju se moze izvesti iz nekoliko pravaca, mi smo se odlučili da idemo najzahtjevnijim preko Skoka. Put nas vodi od Sarajeva ka Mostaru. Zaustavna tačka nam je Konjic na 50 km od SA. Iz Konjica se upućujemo ka istoku u Konjičku bijelu. Na kraju puta kod pilane napuštamo vozilo i nastavljamo pješice preko Rakovog laza.


Dobro markirana staza vodi kroz šumu, obavezno pratiti markaciju i nema bojazni da će se zalutati, mada kud god se krene Prenj je pred nama ka jugu. Opasnost su zaostale mine iz rata, iz tog razloga nije preporučljivo skretati sa staze.
Potrebna visinska razlika koju treba savaladati je 1000 metara, dok sami Skok nosi 800 m visinske razlike.
Markacija vodi serpentinama koje u ljetnjim uslovima veoma znace ali posto je bijeli pokrivač sve poravnao idemo najkraćim putem pravo gore.

Dolazimo do prvog laviništa, naziv mu je Ploča. Ne tako davnih '80. tih godina  Stipu Božića i ekipu alpinista koji su na Prenju boravili radi pripreme za osvajanje najviših vrhova svijeta na Ploči je odnijela lavina. Srećom stradalih nije bilo, samo povređeni i dosta opreme izgubljeno.


Ovdje se nalaze alpinističke smjeri koje su savlađivane davnih '20. tih godina proslog vijeka.



Prelazimo preko nekoliko laviništa, snijeg se slegao i dosta je tvrd ali proceduru ipak poštujemo.
U stijenama iznad nas čujemo kako kamenje koje je popustilo prilikom otapanja leda kreće da se kotrlja put doline. Pozornosti nikad dovoljno.
Meteo prognoza nije omanula, oko podneva sunce uveliko grije i temperatura nam je usla u plus. Biramo padine koje su u sijenci, nadajući se da snijeg nije popustio. Prednost izlazka preko Skoka je sto se nalazi sa sjevero-istočne strane, tako da je izložen suncu u jutarnjim časovima.


Izlazimo na "sjedlo" raskrsnica koja se nalazi pod Osobcem 2030 mnv.












                                                                       Veličanstven pogled na "Bosanski materhorn", stijena Zubac.












Oko 14 h stižemo do naše destinacije i "hotela" koji nas čeka. Planinska kuća Jezerce, svježe obnovljena, na osami čeka da ugosti. Snijega ima na pretek, Jezerce po kojoj je i kućica dobila ime je  zatrpano pod snijegom. U kući ima mjesta da se komotno može smjestiti dvadest ljudi.
Ukratko nam se pridružuju još dva planinara, takođe su namjerili da prenoće na Jezercetu i sutra krenu put Zelene glave. Vatra je naložena, i atmosfera u kući je raskravljena.


U večernjim časovima domaćin ovoga kraja planinar Eno koji je odrastao na Prenju, predlaže da prošetamo do vrha Taraš i uživamo u pogledu na zvjezdano nebo i ka Konjicu. Šetnja od sat vremena prija za počinak i daje novi doživljaj planine noću.
Planiran je pokret što ranije kako bi smo uhvatili tvrdog snijega jer je prognoza isto u plusu.
Ustajanje zakazano u 5h se odvija po planu, topljenje snijega kako bi se obezbedile dovoljne količine tečnosti za uspon, sunce na ovoj visini će nemilice da prži. Kroz prozor vidimo da drvece pleše na vjetru, ali nam to ništa ne remeti. Doduše nije povoljan jer duva sa jugo-zapada i očekujemo da će da dovuče oblake. S'toga u sto kracem roku krećemo na uspon.
Za uspon na Zelenu glavu sa Jezerceta je u ljetnjim uslovima potrebno 1h i 30min, nama po snijegu kroz koji se propada trebat ce više ali se nadam, ne previše...








Jutro na Prenju, u pozadini lijevo, stijena Taraš.








                           


                   Iza nas pogled na Zelenu glavu.















                       Poslednji uspon nas vodi ka vrhu...



















Staza kojom smo izašli na greben, 
tuda nas je vodila "crvena linija"













         

           
















         







       

          
          
                Zelena glava, 2155 mnv.

Akteri: Dženita Merdan - Dennize  i  Damir Lukšić



                           






petak, 3. veljače 2012.

Dan koji nije obećavao


29.01.2012. godine, 6.30h napuštamo sarajevsku čaršiju probijamo se kroz gustu maglu i borimo se sa zaleđenim kolovozom. Prešavši preko usnulog skijaškog centra Bjelašnica stižemo u selo Tušila, tu nas docekuje vesela domaćica planinarskog doma „Vrela“ koji je u vlasništvu PD Treskavica.
Dom se nalazi u podnožju planine Visočice, udaljen je od Sarajeva 51 km, a smješten je na 1210 mnv između sela Pervizi i Sinanovići.


Magla nam ne unosi nadu u uživanje u planini, ali smo vedrog  duha i odlučujemo krenuti pa kako bude i dokle nas nafaka ponese.
U 8.20h krenuli smo prtinom koju je dan prije nas napravila grupa planinara.



Staza kratkim dijelom vodi preko livada do šumarka kroz koji dolazimo do izvora, nit vode odoleva zimskim temperaturama i stvara ledene ukrase.



Dalje nastavljamo uz naglašeni uspon do „Amfiteatra“ koji se nalazi na oko 1600 mnv.
U amfiteatru tajac i bjelilo, vidimo tek po nekoliko koraka ispred nas.



I odjednom, zavjesa se diže i pred nama nastupa greben Visočice.
Izašli smo iz zone oblaka, sad smo iznad njih. Pogledi nam se hrane prelijepim vidikovcima. Sa lijeve strane nam se nalaze Mokre stijene, ukrašene ledopadima, sa desne strene nam je vrh Subar, sa leđa nas promatra kraljica bosansko-hercegovačkih planina Treskavica a ispred nas na 1960 mnv je vrh Vito.
pogled na vrh Subar


desno, Mokre stijene a pravo Treskavica


pravo pred nama vrh Vito, 1960 mnv




 Strmi uspon je pred nama ali mu ne odolevamo. Smjenjuju nam se duboki snijeg i zeleđena kora. Kretanje nam olakšavaju dereze a pred samim vrhom štapove mijenjamo cepinom.



Pred izlaz na vrh...


12.20h  slikanje na vrhu !!
PK Balkan





Zonzoni
pijačni dan na Vitu





Vrijeme za pokret, nakon jednočasovne uživancije uz supicu, kaficu i kolače krećemo put juga. Zbog streha odlučujemo da ne idemo grebenom prema vrhu Drstva. Mene lično svaki put opčini svojom ljepotom. Niz greben nam pogled klizi ka Bjelašnici.
greben Vito-Drstva

Idemo stazom iznad Mokrih stijena, i dalje prelijepi vidikovci, Treskavica nam se i dalje smijeska. Oblaci nas vrebaju ispod i čekaju da siđemo u njih.


Izjavljivanje ljubavi... J
Duh pećinskog čovijeka je u nama.



Dug put je pred nama i sami ne znamo još kakva avantura nas čeka na putu do kuće.
Prelijepa planinarska tura po Visočici, planina koja se nalazi na 50 km južno od Sarajeva, pruža vidikovce koji zaustavljaju dah.
Okružena je Bjelašnicom, Treskavicom, Prenjom, a pogledi dosežu do Maglića, Durmitora, Čvrsnice.
Najviši vrh Visočice je Džamija 1967 mnv.




Ovdje se šetnja završava, stigli smo kod druga Džafera. Grijemo se, neko uz čaj a neko uz sarajevsku pivu.

Kao što u bajkama bude da se žaba pretvori u princa tako se i nama dan otvorio i planina nas je bogato ugostila. Pružila nam je najljepše momente.

Učesnici akcije:

Dženita Merdan
Jasmina Gafić
Ermin Lagumdžija
Armin Begluk
Damir Lukšić


POZDRAV I NEK NAM BUDE VEDRO !!!